Koliko puta smo pristali na nešto što nismo želeli, samo da ne prouzrokujemo konflikt?
Koliko puta smo samo prećutali da bi zadržali prividni mir, dok je unutrašnji glas vrištao od besa.
Da li ti je ovo poznato?
Zdrave granice su čvrsti temelji našeg psihičkog zdravlja.
Bez jasno definisanog ličnog prostora drugi ljudi ne mogu da znaju gde treba da stanu. Mi se tada osećamo povređeno, ljutimo se a zapravo nikada im nismo rekli šta je to što nam tačno smeta. Upiremo prst u druge da nam narušavaju naš mir a zapravo im nismo postavili granicu. To je isto kao kada nemamo ogradu na dvorištu, pa ljudi misle da je sve to slobodan prostor koji mogu da koriste za svoje potrebe.
Nisu oni krivi za to što nam ulaze u lični prostor već smo mi odgovorni što nismo postavili ogradu.
Krivica je stari program.
Kada postavimo granicu, često se javi osećaj krivicaj i strah da nekoga ne povredimo time što ćemo im reći šta nam ne prija i tražiti da to više ne rade. Mi ne povrešujemo drugog samo zato što tražimo da promeni naviku.
Ljudi koji su najviše profitirali od našeg popuštanja najjače se najviše bune kada konačno kažeš „dosta“.
Veoma često naše telo odreaguje mnogo pre nego što mi postanemo svesni gde nam je granica.
Telesni simptom ne možemo tako lako „ubediti” da ne postoji, kao što to radimo sa mentalnim delom. Telo nam jasno govori gde nam je granica pređena kroz napetost, knedlu u grlu, stisak u grudima, promenu disanja i još razno razne simptome.
.
Prvi korak: prepoznaj svoju potrebu
Pre nego što odgovoriš na tuđi zahtev zastani.
Udahni.
Zapitaj se:
– Šta mi telo govori?
– Šta mi je trenutno potrebno?
– Donosim li odluku iz potrebe ili iz straha?
Ovo menja sve.
Od izbegavanja konflikta, naučenog ugađanja, starha od odbacivanja vodi ka svesnoj brizi o sebi.
Hoće li se drugi naljutiti?
Moguće. I to je u redu.
Njihova neprijatnost ne znači da grešimo.
Najčešće znači da smo konačno prestali da budemo dostupni na tuđi račun.
Naša istina ne uništava odnose. Ona samo uklanja one koji nisu ni trebali da stignu do našeg „kućnog praga”. A sami smo im prepustili naš lični prostor.
Zapitajmo se „zašto”, šta nas je sprečilo da na vreme postavimo granice?