Sa izrazom entelehija sam se prvi put susrela u knjizi Potencijal žira koju je napisao Džim Ketkart. Ta knjiga je ostavila na mene duboki trag čitala sam je više puta u različitim periodima. Govori o našim talentima sa kojima se rađamo i da kroz život prirodno težimo da ih realizujemo da bi živeli svoju svrhu sa kojom smo rodjeni. Tek kada smo svesni tih blagosloa sa kojima dolazimo na ovaj svet i živimo ih tada živimo jedan autentičan život. Što bi trebalo da bude svrha svih nas. To je istinsko bogatstvo.
U psihološkom smislu, entelehija je poziv da postanemo svesni kako povredjujemo sebe kada živimo
neistinu, i zbog kojeg osetimo mir kada živimo sopstvenu istinu. To je ono unutrašnje “znanje” koje
nas stalno zove da budemo celoviti, autentični i svoji.
Dugo sam mislila da je mir nešto što dolazi spolja kada se sve poklopi, kada me drugi prihvate, kada se okolnosti poslože, kada postignem nešto što sam naumila. Ali istinski mir sam pronašla tek kada sam donela odluku da ću se više posvetiti svojim osećajima nego se brinuti kako će neko doživeti to što kažem ili činim. Kakvo je to oslobađenje bilo. To je mir koji bi poželela svakoj osobi.
Entelehija je poput tihog glasa u nama koji ne odustaje.
Možemo ga potiskivati, možemo ga zatrpavati obavezama i maskama, ali on nikada ne nestaje. On
nas podseća da nismo ovde da glumimo život, već da ga živimo iz svoje suštine.
Za mene, autentična komunikacija je upravo način na koji se entelehija izražava. Kada izgovorim istinu, čak i kada mi je nelagodno. Kada priznam sebi ono što sam godinama gurala pod tepih. Kada pustim da moja ranjivost postane moj put, a ne moja sramota.
To je trenutak kada prestaje neizdrž koji stvara nemir i počinje vlada unutrašnji sklad.
To je trenutak kada prestajem da izdajem sebe i počinjem da živim ono što jesam.
Entelehija nas prirodno tera da istražimo ono što jesmo.
Entelehija nas vodi ka tome da budemo istiniti.
Autentična komunikacija nam daje glas da to izrazimo.